Ispovest mangupa

Autor: Sergej Jesenjin

Odlomak iz zbirke:
Ne može sav svetpevati, ni da jabukomdo tuđih nogu pada. Ovo je najveća ispovestjednog mangupa do sada. Ja se namerno i raščupan i nesan,glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.Ja volim da kroz ogolelu jesenvaših mračnih duša zasvetlucam.Ja volim kada na mene se sručiko žestoka kiša kamen poruge.Ja samo čvršće stisnem u toj tučimehur kose, poput prsle čvoruge. I tada mi se u živ spomen vratišibljikav prud i sipljiv šumor jova,i da negde žive otac moj i mati,kojima sada nije do mojih stihova;a kojima sam drag ko krv i raž u poljuko proletni dažd pod kojim livade zelene.I vilama bi pošli na vas , da vas koljuza svaku ružnu reč i povik protiv mene. O jadni, jadni seljaci!Zacelo poružneste, patiteu strahu od boga i pokislih useva.O, kad biste mogli shvatitida je vaš sin najboljipesnik u Rusiji!Zar niste nad njim zebli kad je bosimnožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?A sad cilindar nosi,i cipele od laka. Al u njemu plamsa stara naravseoskog vragolana i lole.On se svakoj kravi s cimera mesaraizdaleka klanja da ga leđa bole.I kad na trgu kočijaše spazite se seti smrada gnoja s rodne oranice,on je pripravan pomesti svakoj razirep ko šlep venčanice. Ja volim zavičaj.Ja tako volim zavičaj!I mada mu tuga rđom vrba soči,drage su mi blatne svinjske njuškei zvonka kreka žaba u gluhoj noći.Od sećanja na mladost tiha bol me mučii travanjski sumrak sanjam, svež i snen. Vidim gde pred vatrom zore čuči,željan da se ugrije, naš klen.O, kako sam često krao jaja vranjaverući se uza nj, do gnezda gore!Je li i sad isti, pun zelena granja,Je li i sad sveže snažne kore?