Ništa obično: Biografija Vislave Šimborske

Autor: Biserka Rajčić

ODLOMCI IZ KNJIGE:Maja 1996. drhtavom rukom sam okretao broj telefona Šimborske. Pola godine kasnije trebalo je da joj se dodeli Nobelova nagrada. Još uvek nije imala automatsku sekretaricu ni automatskog sekretara. Znao sam, ako je kod kuće, dići će slušalicu. Digla ju je. Predstavio sam se i pozvao je na susret tajne Limeričke lože nastale u čast profesorice Tereze Valas, koja se bavila istorijom i teorijom književnosti na Jagelonskom Univerzitetu, a i književnom kritikom. Poziv je sa smehom i oduševljenjem prihvaćen. Dobio sam i pismeni dokaz:„Ekselencijo! S oduševljenjem i zahvalnošću prihvatam velikodušan gest kojim sam stekla titulu počasnog člana Društva obožavalaca Tereze Valas. Nosiću je visoko podignute glave i koristiti u svakoj prilici koja mi se pruža ili ne pruža.Vislava Šimborska…Telefon je počeo da zvoni odmah nakon trinaest sati 3. oktobra 1996. godine. Naravno, bio je četvrtak, jer Švedska akademija zaseda četvrtkom. Tada je Vislavi Šimborskoj dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Smesta sam u ime Limeričke lože napisao pismo u kome sam čestitao pesnikinji, koje je sugerisalo da je na odluku akademijinog žirija moralo da utiče limeričko stvaralaštvo Šimborske. Nekoliko nedelja kasnije, već kao njen sekretar, našao sam to pismo u gomili prepiske s čestitkama i imao priliku da sam sebi odgovorim.…Kada je godinu dana ranije Nobelovu nagradu za književnost dobio irski pesnik Šimas Hini, Šimborska je s olakšanjem odahnula. Šansa da sledećih godina tu nagradu dobije pesnik iz Evrope (Baranjčak je dodao – još iz katoličke zemlje s burnom istorijom, u kojoj je krompir glavna hrana) veoma je mala… Poznanici su se šalili da je Šimborska, po svoj prilici, jedina pesnikinja na svetu koja ne želi Nobelovu nagradu, jer se boji  pometnje koju ta nagrada unosi u život. Međutim, u skladu s načelom ,,Svakom ono do čega mu je najmanje stalo”, Švedska akademija je odlučila da naredne godine  nagradu dodeli upravo Šimborskoj: „Za poeziju, koja s ironičnom preciznošću dopušta istorijskom i biološkom kontekstu da se iskaže kroz fragmente čovekove stvarnosti”.Hini je tada u intervjuu koji je dao Jaceku Žakovskom čestitao Šimborskoj. Istovremeno ju je upozorio na probleme koji je sada čekaju: „Najveći problem predstavljaju pisma. Posle objavljivanja nagrade kreće velika poplava pisama. Treba osnovati kancelariju. Treba imati sekretaricu koja će primati hiljade telefonskih poziva. Od objavljivanja nagrade do Nove godine poplava će ispuniti stan i blokirati telefon, a faks će raditi dvadeset i četiri sata. Svako koga si takoreći od rođenja poznavao pisaće, telefoniraće, slati telegrame i faksove. Drugovi i drugarice iz škole, iz vrtića, iz dvorišta, svi (…) sada će te na najneverovatniji način pronaći, kao da se krenulo na nebo; kao da se čovek celog svog života nalazio u nekom apstraktnom središtu; kao da si se nalazio na nekom velikom stadionu punom manje ili više bliskih poznanika, blagonaklonih ljudskih lica”. Intervju se završavao karakterističnim rečima: „Poor, poor Vislava”.Godinu dana kasnije Šimborska će mu napisati: „Već je srećno prošla ,,nobelovska godina”. Kada si mi pre godinu dana pisao šta me čeka i ispričao mi o vlastitim iskustvima, smatrala sam da si malo preterao. Međutim, nisi – bio si potpuno u pravu – haos, buka, ni trenutak mira, neočekivane obaveze, putovanja, gomile pisama, mnoštvo telefona, brige i neprijatnosti. To vreme nije pogodovalo pisanju, čak ni refleksiji, a zbog toga živimo. Nadam se da već mirno radiš i pišeš svoje lepe stihove”.