Ivo Vojnović Ekvinocijo

Ivo Vojnović EkvinocijoDrama u četiri prikazeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruИван Иво Војновић (Дубровник, 9. октобар 1857 — Београд, 30. август 1929) био је српски[1] књижевник и правник[2], члан Српске краљевске академија наука (1924), драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, био је дубровачки писац из познате српске[3][4] породице Војновића[5].БиографијаПорекло и породицаРодна кућа Иве ВојновићаГроф (конте) ужички Иво Војновић је пореклом из српске православне породице венецијанских грофова (conte veneto) Војновић из Херцег Новог .[6], која је око 1690. из Попова Поља дошла у Херцег Нови. Војновићи из Херцег Новог су сматрали да води порекло од средњовековне српске властеоске породице Војиновић-Алтомановић [7]. Иако се не може поуздано утврдити и документовати породична веза између средњовековних Војиновића и Војновића из Херцег Новог, Венецијанска република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815, потврдила им је право коришћења породичног грба који је идентичан са грбом средњовековних Војиновића и коришћење титуле ужичких грофова јер је Ужице било седиште средњовековних Војиновића [8]Из породице Војиновића из Херцег Новог било је више руских официра, као што су су адмирал гроф Марко Војновић, један од оснивача руске Црноморске флоте .[9], потом контраадмирал Јован (Иван) Војновић, генерал коњице Александар В. Војновић и др [10]. И прадеда Ива Војновића био је руски официр мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760—1821), који се након освајања Анконе 1799. оженио Италијанком католичке вероисповести из Анконе Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Њихов син конте ужички Јован Војновић (1811—1837), умро је млад у 26. години живота и оставио је два малолетна сина Константина и Ђорђа и удовицу Катарину Војновић, рођ. Гојковић (црногорског порекла), чија мајка је била из породице митрополита карловачког Стевана Стратимировића. Удовица Катарина Војновић удала се у католичку италијанску породицу Пелегрини, а синови од 5 и 4 године су отишли код баке по оцу, Касандре Војновић, рођ. Ангели Радовани, која их је убрзо уписала у дубровачку католичку школу под управом једног католичког калуђерског реда, где су деца током школовања покатоличена [11] Константин Војновић, отац Ива Војновића остао је у католичкој вероисповести, док се његов годину дана млађи брат Ђорђе вратио у православље и касније је био председник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке у Далматинском сабору, након поделе Народне странке на српски и хрватски део.Иво Војновић је старији син грофа ужичког Константина-Косте Ј. Војиновића (1832—1903), правника, универзитетског професора и Марије Сераљи (Serragli) (1836—1922) из Дубровника, кћерке Луја Луиђија де Сераљиа (Luigi de Serragli) (1808—1902), трговца чији отац је из Имоле у Италији дошао у Дубровник. Иво Војновић имао је млађег брата Луја и три сестре, Катицу, Еугенију и Кристину.Млађи брат конта Ива Војновића конте ужички др Лујо К. Војиновић (1864—1951) докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат, 1896. секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, (1901—1903), а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.Иво Војновић није имао деце, његов брат Лујо Војновић имао је две кћерке чије потомство живи у иностранству.Детињство и младостIvo Vojnović.jpgДетињство и прву младост проводи у Сплиту, а само је школски распуст проводио у Дубровнику. Године 1874. када му отац Коста постаје универзитетски професор, цела породица сели се у Загреб, где Иво полаже матуру и завршава правни факултет.Државна службаДо 1884. је приправник „Краљевог службеног стола“ у Загребу, да би судијску каријеру следећих пет година наставио у Крижевцима и Бјеловару. Прелази у Задар 1890, да би наредне године отишао у Дубровник где остаје седам година. После службовања у Супетру на Брачу и Задру, завршава своју чиновничку каријеру поново у Супетру као котарски поглавар. Отпуштен је без права на пензију.Драматург позоришта у ЗагребуСледеће четири године је драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, данас Хрватско народно казалиште. Од 1911. постаје професионални писац. Пред Први светски рат путује по Италији која му је била литерарна симпатија и узор, и у места где су се одржавале позоришне премијере у Београд, Будимпешту и Праг.Посета Београду 1912.У априлу 1912. конте Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа : „ ... Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све.... Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања 9/2