Branko Lazarević Ogledi

Branko Lazarević OglediTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruБранко Лазаревић (Видин, 25. новембар 1883 — Херцег Нови, 6. октобар 1963) био је српски књижевник и дипломата.[1]БиографијаБранко Лазаревић је рођен у Видину, у Бугарској, у имућној породици Ђорђа Лазаревића из Неготина, где му је отац Ђорђе, трговац и радикалски првак у Неготину, био избегао после Тимочке буне. Мајка Вукосава братаница је песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Преци Ђорђа Лазаревића дошли су у Неготинску крајину из Сјенице, са Пештери и из Старог Влаха, и учествовали су у Српском устанку. По другим изворима Лазаревић је рођен у Неготину[2], а умро - не 1963. године него 1968[3].Млади Лазаревић је похађао Зајечарску гимназију, а затим студирао на Универзитету у Београду. Постао је 1911. године суплент у Београду, а затим наставио образовање у Европи; у Паризу, Минхену и Риму, где је специјализовао естетику и уметност. До ослободилачких ратова он се интензивно бави писањем; књижевним радом и позоришном критиком. У књижевности се јавља 1907. године, у београдском "Српском књижевном гласнику", са дводелном студијом о поезији Светислава Стефановића.[4]У балканским ратовима он је резервни потпоручник српске војске.[5] Током Првог светског рата службовао је на фронту, а потом постављен 1917. године за шефа Пресбироа Министарства спољних послова Краљевине Србије, на Крфу. Бранко Лазаревић је од 1918. године ушао у политику и направио је попут још неких српских књижевника, лепу дипломатску каријеру. Прво је постављен 1918. године за српског конзула у Вашингтону[6], а потом до 1922. године био у Чикагу. По повратку у Европу, од 1922. године је кратко време посланик у Берлину, па прешао у Чехословачку републику. Био до марта 1929. године два пута (са прекидом 1925) посланик у Прагу, где је оставио видног трага о себи. Говорио је чешким језиком, стекао велики углед а његови бројни тамошњи пријатељи помогли су да на чешком језику изађе његова књига, са насловом: "Три највеће југословенске вредности". У међувремену је радио кратко при министарству у Београду, те се истакао у специјалној дипломатској мисији у Тирани (1925).[7] Среће се Бранко након прашког периода, између 1929-1934. године при посланству у Варшави, затим 1936-1937. године он је "опуномоћени министар" Краљевине Југославије у Анкари[8]. Боравећи у Пољској изабран је 1931. године за члана "Југословенско-пољског научног института". Кратко је 1937. године југословенски посланик у Бечу, па 1938-1939. године на истом положају у Бриселу.Послератна комунистичка власт га уклања са јавне сцене. Своје необјављене политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања, Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није био искључен из Савеза књижевника и док није допао затвора (1948—1951).Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића нађена је случајно. 2004. године у Херцег Новом.9/5