Milutin Bojić Pesme i drame

Miltin Bojić Pesme i drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату. [1]БиографијаРођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24, где су имали пространо имање.[3]Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[3]Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).[3]Као ученик “Реалке“ прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[3]Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[5]Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[6], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Краљева јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[3]Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и ПалмотићевеПо објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[3] Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум“ посвећену вољеном родном граду.Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[2]Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[7] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[8] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[9] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[10] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Србија у повлачењу“9/8