August Šenoa Izabrana dela

August Šenoa Izabrana delaTvrdi povezO autoruАугуст Шеноа (Загреб, 14. новембар 1838 — Загреб, 13. децембар 1881), хрватски (немачко-чешког порекла) романописац, приповједач, пјесник, критичар и фељтонист.БиографијаОтац Аугуста Шеное, Алојз Шеноа (Schönoa), Немац из Чешке доселио се у Загреб 1830, где је био управник посластичарнице загребачке надбискупије. Посластичарница је радила у загребачкој Влашкој улици. Мајка Терезија пл. Рабач (Rabacs) из племићке породице словачког порекла, родом из Будимпеште, умрла је када је Аугуст имао само 8 година.Школу и гимназију похађао у Загребу и Печују, а студирао је право у Прагу и Загребу, но студије није завршио. На студије у Прагу га је послао његов мецена католички бискуп Јосип Штросмајер.[1] Била му је намењена катедра професора на Правној академији у Загребу. Али он се више посветио изучавању књижевности, ризикујући да остане без стипендије. У Чешкој је дошао у додир са словенском књижевношћу и словенском омладином, због чега је постао искрени поборник словенске узајамности. Постао је панслависта[2] и велики непријатељ Беча и Пеште. Тако да је природно што се он, млади илирац "Август" Шеноа, као "јуриста" у Загребу јавља 1858. године претплатником српске ћириличне књиге "Цвеће србских песама".[3] Дописивао се са Србима, Милорадом Поповићем Шапчанином, др Јовановићем и Јованом Сундечићем. Из Прага је почео да шаље новинске дописе, а касније постао велики критичар друштва као новинар и уредник. Прве песме објављује 1855. године. Након уређивања листова у Бечу враћа се 1866. у Загреб и ради у уредништву «Позора», а потом као градски бележник и градски сенатор. Био је управник и драматург у Хрватском земаљскоме казалишту (претходници ХНК), уредник друштвено-књижевног часописа «Вијенац» и потпредсједник Матице хрватске. Пред смрт (1879) је издавао "Хумористички лист" у којем је писао против противника, оних из реда хрватских ултрадесничара. Преводио је много с њемачког, француског, пољског, чешког и енглеског језика.Последње што је написао била је "Клетва". Умро је 1881. године у 42. години живота.[4] Био је ожењен од 1868. године загребачком "патрицијком" Славом рођ. Иштвановић, са којом је имао синове Бранимира и Милана. Милан је постао универзитетски професор и писац, који је између осталог написао биографску књигу "Мој отац". А Бранко Шеноа је између два светска рата био директор Уметничке галерије и управник Загребачког казалишта (позоришта).Књижевно пољеОвај одељак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)Најутицајнији и најплоднији хрватски писац 19. века, Шеноа је истински творац модерне хрватске књижевности - први прави хрватски романописац (дело Петра Зоранића само условно можемо назвати романом, док се Илирци ни нису опробали на том пољу), аутор опсежнога корпуса романа, тога егземпларнога жанра савремене литературе, иноватор прозе и творац развијенога урбанога језичког стандарда (често је наглашавана Шеноина улога као језикотворца, човека који је више учинио за еластичност и изражајност савременог хрватског језика од легије речникописаца и пуристичких саветодаваца).Шеноа се опробао у свим књижевним врстама, и великом броју је или заорао прву бразду, или оставио писану баштину коју су каснији писци наслеђивали (а неретко се и покушавали ослободити ауторова утицаја). У јавности се прво прочуо као новинар дописима из Прага за „Позор“, нарочито политичким чланцима и фељтонима „Прашки листови“, 1862. Шеноа удара темеље модерном хрватском фељтону, осигурава му дигнитет и претвара га у еминентно литерарни жанр. У серији фељтона Загребуље ("Позор“, 1866-67; „Вијенац“, 1877, 1879-80) изражајним стилом и разорним сатиричким дискурсом коментарише актуалне, често негативне појаве у загребачкој свакодневници: однарођеност, немчарење, лицемерје и конформизам. Фељтони су имали великог одјека у јавности, а јавили су се и бројни подражаваоци (Рикард Јоргованић, Ковачић), али ће тек Матош не само наследити, него и развити тип Шеноиног подлистка.На Шеноину журналистичку фазу природно се надовезује критичарска пракса. Уз мале прекиде делује двадесетак година као позоришни критичар дајући хрватском глумишту пресудне потицаје. Прокоментарисао је више од седам стотина представа износећи - први у нас - релевантне судове о свим битним чиниоцима позоришног чина (глуми, режији, сценографији, сценском говору). У манифесту „О хрватском казалишту " ("Позор“, 1866) даје не само анализу стања у хрватском глумишту, него и програм његова будућег развитка. Изразито антигермански расположен, Шеноа тражи радикалан заокрет према класичној и савременој француској, италијанској и словеначкој, те изворној хрватској драмској књижевности. Своје ће репертоарско-театарске замисли покушати провести у дело прво као члан позоришног одбора, а затим и као уметнички директор и драматург Хрватскога земаљског казалишта. Успео је само делимично: довео је на сцену класике (Шекспира, Молијера, Шилера, Гетеа) и савремене француске ауторе (Сардоу, Скрибе), али су га прилике ипак присиљавале на репертоарске компромисе с малобројном загребачком позоришном публиком.Пишчево деловање на драмском пољу је ограничено на једно дело - комедију из загребачког живота у три чина „Љубица " ("Позор“, 1866; праизведба 1868). У њој тематизује урбану средину с низом карактеристичних, но прилично шаблонски обликованих ликова. Посреди је заправо драматизовани фељтон, због експлицитности критике често на рубу сценског памфлета. Но - иако је доживела неуспјех и код критике и позоришне публике, Љубица представља први покушај да се хрватској сцени прикаже савремени загребачки живот с низом реалистичних портрета.Највећи је уметнички домет остварио као романописац. Шеноа је увео роман у хрватску књижевност и одгојио читатељску публику којој је та, у Европи друге половине 19. века доминантна књижевна врста, постала омиљено штиво. У складу с литерарним програмом који је формулисао у критичко-полемичком тексту „Наша књижевност ", 1865, Шеноин је велики романескни пројект усмерен на грађу из националне историје и на савремене догађаје. Но историјски романи заузимају ипак средишње место у његовом опусу.Написао је пет историјских романа:„Златарово злато ",1871,„Чувај се сењске руке“, 1875,„Сељачка буна“, 1877,„Диогенес“, 1878 и„Клетва“, 1880-81; недовршено дело.9/3