Atanasije Stojković Aristid i Natalija

Atanasije Stojković Aristid i NatalijaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruАтанасије Стојковић (Рума, 20. септембар 1773 — Харков, 2. јун 1832) био је српски писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац Новог завета на славеносербски.БиографијаАтанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у Трнави (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.[1] Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у Шопрону, а затим и логику у сегединском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у Пожуну, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у Гетинген на студије природних наука, где је 1799. године стекао звање доктора филозофије, и постао први Србин који је докторирао на том универзитету [2] и члан Гетингенског и Јенског ученог друштва. Током те 1799. године дружио се са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу "Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј" у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минералогију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и Павла Соларића.Захваљујући свом образовном раду, 1803. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у Харкову. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Русији отворена сва врата. Са достојанством императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву мајке и једног синовца.[1] Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I Орден Светог Владимира трећег степена,[3] а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију[1], и спокојно умро 1832. године у Харкову.Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава Вуку Караџићу да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман „Аристид и Наталија“ из 1801. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.9/6