Dragojlo Dudić Dnevnik 1941

Dragojlo Dudić Dnevnik 1941Tvrdi povezIzdavač NolitO autoruДрагојло Дудић (Клинци, код Ваљева, 9. децембар 1887 — Мачкат, на Златибору, 29. новембар 1941)[1] био је земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.[2]БиографијаРођен је 9. децембра 1887. године у селу Клинци, код Ваљева од оца Јована и мајке Вишње.[3] Потиче из богате патријархалне заједнице, где се сматрало да је школовање и учење само за градску децу. Сам је научио да чита и пише и постао најписменији и најначитанији сељак у Србији ; један од најузорнијих домаћина у свом крају. Енглески језик научио је током обуке за болничара у Енглеској.[1]После династичке промене 1903. године када пала династија Обреновић настала су немирна времена сукоба и ратова. После балканских ратова спремало се за Први светски рат.[1]Драгојло Дудић после одслужења војног рока 1909. године био у ратовима у којима је био болничар, каплар и наредник. После повлачења-преласка српске војске преко Албаније 1915. године и Солунског фронта, трајно се определио за идеје левице, социјалне и друге промене. Тако је 1919. године постао члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста).[1]У своме селу је формирао партијску организацију 1920. године. Неколико пута је био кандидат за народног посланика (1923. и 1925). Био је члан Месног комитета КПЈ за Ваљево и члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, од 1940. године.[1]Између Првог и Другог светског рата сарађивао је у више листова и часописа, укључујући „Политику“, „Радничке новине“, „Рад“, „Народну правду“ и зборник сељака писаца „За плугом“.[4]Организатор је устанка у западној Србији 1941. године против окупаторске војске нацистичке Немачке. У јулу 1941. године формирао је Колубарску партизанску чету, потом је постао командант Ваљевског партизанског одреда, у новембру 1941. изабран је за председника Главног народноослободилачког одбора Србије.[1]Погинуо у борби с Немцима, 29. новембра 1941. године, код Мачката на Златибору.[1]Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.[1]Читава Драгојлова породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Син Милош, који је умро 1943. године од последица рањавања у Пријепољској бици, проглашен је за народног хероја, ћерка Перса је страдала у логору Аушвицу у Немачкој, а супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице Бањичког логора.[1]У Србији је 1987. и почетком 1988. низом манифестација обележено 100 година од рођења Драгојла Дудића.[5] Поводом тога одржан је научни скуп о Драгојлу Дудићу 25. фебруара 1988. у Ваљеву.[6]9/9