Henrik Sjenkjevič Kroz pustinju i prašumu

Henrik Sjenkjević Kroz pustinju i prašumuTvrdi povez sa zaštitnim omotomBiblioteka MilenijumХенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895.БиографијаСтудирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку.Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“.Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци.МладостСјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4]Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен.У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4]Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12]У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11]Путовања у иностранствоСјенкијевич у сафари одећи, 1890-теГодине 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11]У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12]Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12]ДелаУзалуд (1870)Нико није пророк у својој земљи (1872)Два пута (1873)Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877)Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882)Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884)Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884)Потоп (пољ. Potop; 1886)Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888)Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891)Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895)Quo vadis (1895)Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900)Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)9/17