Nikolaj Vasiljevič Gogolj Mrtve duše

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Mrtve dušeTvrdi povezEdicija Vek PolitikeRemek-delo ruske književnosti.U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase.Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca.„Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir NabokovNikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima.Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14]U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.Književni putSvoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom.Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”.Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu.Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16]Gogolj i UkrajinaGodina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17]Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18]Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.9/18