Mihailo Lalić Komplet 1 - 8

Mihailo Lalić Komplet 1 - 8Tvrdi povez1 Zatočnici2 Prvi snijeg3 Hajka4 Raskid5 Pramen tame6 Zlo proljeće7 Lelejska gora8 Ratna srećaМихаило Лалић (Трепча, 7. октобар 1914 — Београд, 30. децембар 1992) био је црногорски и српски[1][2] књижевник, академик САНУ и ЦАНУ и јунак социјалистичког рада.БиографијаРођен је 1914. године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболео у заробљеничком логору Нађмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаченци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.[3]Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У пролеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.[3] Пре рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“, „Зета“, „Млада култура” и „Наша стварност”.[4]После бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору где га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла немачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је депортован у логор Павлос Мелас, поред војничког гробља Зејтинлик у Солуну у Грчкој. Августа 1944. године, је побегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију, где постаје заменик комесара српског партизанског батаљона. Ту остаје до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.[5]Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње где је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.[4] Од 1946. је дошао у Београд где је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу, а од 1955. прешао је у „Нолит“ где је био уредник до пензионисања 1965. године.[3] Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.[6]Један је од покретача часописа Стварање (1946) и Савременик (1955).[7]За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968.[8] Био је члан и потпредседник Црногорске академија наука и умјетности од 1973. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1986. до 1990, на ту позицију изабран је на Тринаестом конгресу СКЈ.Умро је у Београду 30. децембра 1992. године.Књижевни радДатотека:Mihailo Lalić 1999 Yugoslavia stamp.jpgпоштанска марка из 1999. годинеМихаило ЛалићКао писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада определио за тематику — Други светски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим делима у великој мери бави и Првим светским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања.Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и време, што се примећује већ кроз наслове његових дела.Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.[3] Награду АВНОЈ-а добио је 1967. године, а Тринаестојулску награду добио је 1970. и 1974. године. Носилац је и неколико одликовања, међу којима су Орден братства и јединства са сребрним венцем (1962), Орден заслуга за народ, Орден југословенске заставе са лентом (1974)[8] и Орден јунака социјалистичког рада, као и Партизанске споменице 1941.По истоименој књизи урађен је сценарио за филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године. Телевизијски филм Пуста земља снимљен је 1981. по Лалићевој приповеци истог назива.Дела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.[6]Овај писац чија су дела дуго година била у уџбеницима и школској лектири последњих година дели неправедну судбину многих писаца левичара чији се уметнички допринос сада често мери кроз идеолошку перспективу.[9]БиблиографијаПрва Лалићева књига Стазе слободе је била незапажена у доба када је издата, а данас је тражена код колекционара.Стазе слободе, (песме), (1948)Објавио је већи број књига приповедака:Извидница (1948),Први снијег (1951),На Тари (1952),Тајне бистрих вода (1955),На мјесечини (1956),Посљедње брдо (1967),Гости (1967),Пуста земља (1968),Опраштања није било (1994),.Ипак, значајан допринос савременој прози дали су његови романи:Свадба (1950),Зло прољеће (1953),Раскид (1955), 1969),Лелејска гора (1957, 1962),Хајка (1960),Прамен таме (1970),Ратна срећа (1973),Заточници (1976),Докле гора зазелени (1982),Гледајући доље на друмове (1983),Одлучан човјек (1990),Тамара (1992).Издате су и књиге Лалићевих аутобиографских текстова:Прелазни период (1988) — дневничка проза,Прутом по води (1992) — дневничка проза,Epistolae seniles/Старачке посланице (1995)ДрамеДани мржње (1984)Поражени (1989)Књига интервјуаПипави посао списатеља (1997)Књига (збирка) путописно пропагандних чланака:Успут записано (1952)Године 1989 објављена је његова књига „Сам собом“ (Титоград : Удружење књижевника Црне Горе ; Никшић : Универзитетска ријеч). Ради се о књизи руком писаног текста, илустрованој фотографијама из Лалићевог живота, издатој у 999 примерака од којих је сваки нумерисан.Књига „Михаило Лалић — Међуратно књижевно стваралаштво (1935—1941)“ садржи 15 краћих прозних дела, 13 песама и осам књижевних критика, а издата је 2014. године.Други о Михаилу ЛалићуВећи број књига различитих писаца се бави Лалићем и његовим делом. У издању Графичког завода из Титограда 1965. године изашла је монографска студија `Михаило Лалић: Повест о људској храбрости` аутора Милоша Бандића посвећена књижевном делу Михаила Лалића. Књига Рајка Оровића „Писма Михаила Лалића Рајку Оровићу“, издата у Подгорици 2002. године, је збирка писама која сведоче како о Лалићевој заинтересованости за теме о којима пише тако и о озбиљности којом је приступао прикупљању грађе за своја дела. У књизи `Лошињска замка` Драгољуба Јанојлића се налази 5 писама које је Михаило Лалић писао своме познанику Милошу Саичићу, као и одговори на њих. Писма су интересантна јер је Лалићев земљак Саичић у току рата био четнички командант и добро илуструју непомирљивост идеологија. У књизи `Лелејске чесме Михаила Лалића` писац Милош Вулевић говори о пријатељевању са Михаилом Лалићем, заједничким путовањима и излетима са великим писцем. Радомир В. Ивановић је написао монографију `Романи Михаила Лалића`. Црногорска академија наука и уметности је издала зборник радова `Михаилу Лалићу у почаст` (Титоград, 1984г.).Референце„Српска књижевност у сто књига — Роман Лелејска гора”.„Јеврем Брковић, Тајна писаћег стола”.„Михаило Лалић — биографија (Зрцало.ме)”. ZRCALO. Приступљено 3. 10. 2014.„Танјуг: Две деценије од одласка Михаила Лалића („Глас јавности“, 29. децембар 2012)”. Приступљено 3. 10. 2014.Михаило Лалић — Пуста земља. 1968Михаило Лалић — биографија (знање)Хрватска Енциклопедија„Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 3. 10. 2014.Заборав над злим пролећемСпољашње везеМихаило Лалић на Викимедијиној остави.Викицитат има цитате везане за чланак Михаило Лалић.Михаило Лалић на сајту IMDb (језик: енглески)Михаило Лалић: Лелејска гора (цела књига)Тако је говорио Михаило ЛалићМихаило Лалић и његови савременици о њему, ТВ емисија из 1984. годинеПосвета Михаилу Лалићу („Политика“, 24. април 2014)Изворишта поезије и прозе Михаила Лалића („KulturniHeroj“)Завичај се одужује свом одбаченом сину („Вечерње новости”, 9. децембар 2018)З. Јестровић - Књижевна судница Михаила Лалића10/9