Nenad Živković Hologram

Nenad Živković HologramMeki povezHOLOGRAM, dimenzije: 12x17; korice: meke, plastificirane; strana: 48; štampana: 2005.; tema: PROZA; dizajn: Zoran S. Šestić; izdavač: Vasa Radovanović i Gordana Ćulibrk, Književna Akademija; autor: NENAD ŽIVKOVIĆRECENZIJAU ovoj priči pokušao sam da iz invalida izvučem ono najtananije, lepotu osećanja, bogatstvo duha, snagu pisane reči koju invalidi poseduju, ali se ne usuđuju da ih iskažu, prikrivaju ih, bojeći se da su zaseban svet i da neće biti dovoljno shvaćeni. Sputana i zapretena snaga duha koju nose u sebi, a koja bi mogla bi da im pruži zadovoljenje najintimnijih potreba, najčešće ostaje neprimećena, a sami invalidi ponekad se osećaju kao biljke koje samo treba zalivati da ostanu u životu.Još mnogo ovakvih, nenapisanih, pisama lebdi oko nas…U nadi da ću ih podstaći da nastave sa svojim "aviončićima" nudim im jednu od mogućnosti da se iskažu.Pa evo… Izazov je tu!PRIKAZHologram - ni manje knjige, ni veće širine!Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...Violeta Milićević12/24