Helena Keler Van Vajk Bruks

Helena Keler Van Vajk BruksTvrdi povezHelen Adams Keler (engl. Helen Adams Keller; Tuscumbija, Alabama, SAD, 27. juna 1880 – Iston, Konektikat, 1. juna 1968) bila je američka spisateljica i pedagoškinja.Keler je prva gluvonema osoba u Americi koja je završila akademske studije na univerzitetu. Kao plodna autorka, napisala je 14 knjiga i stotine govora i eseja na teme u rasponu od životinja do Mahatme Gandija.[1] Kelerova je vodila kampanju za osobe sa invaliditetom, za pravo glasa žena, radna prava i svetski mir. Godine 1909, pridružila se Socijalističkoj partiji Amerike. Ona je bila jedna od osnivačica Američke unije za građanske slobode.Helenina autobiografija iz 1903. „Priča mog života“ je adaptirana kao komad Vilijama Gibsona Čudotvorac, a urađena je filmska adaptacija pod istim naslovom. Njeno rodno mesto je označeno i očuvano kao nacionalna istorijska znamenitost. Od 1954. operiše kao kuća-muzej[2] gde se održava godišnji „Dan Helen Keler“.Helen je primljena u Dvoranu slavnih žena Alabame 1971. Ona je bila jedna od dvanaest inauguraciono primljenih osoba u tu novoosnovanu organizaciju dana 8. juna 2015. godine.[3]BiografijaRođena je u mestu Taskumbiji u Alabami, SAD 27. juna 1880. godine. Sa devetnaest meseci je preležala težak encefalitis i tada potpuno oslepela i ogluvela.[4] Dok su druga deca učila da govore, ona je živela u sopstvenoj tišini i tami, gluvonemoslepa. Sa sedam godina dobila je negovateljicu, Eni Mensfild Salivan[4], koja je velikom požrtvovanošću i strpljivošću postigla ono što do tada nije uspelo Heleninim lekarima.Helen je u početku bila veoma odbojna i nepristupačna. Sa Eni je živela u vrtnoj kućici roditeljskog doma. Uz skoro nepremostive poteškoće, a neopisivim strpljenjem, Eni je devojčicu najpre naučila pojedinim slovima dodirom njenih dlanova svojim prstima. Zatim ju je naučila da govori i razume glasni govor, međusobnim dodirom usnica i grla.Sve više je Helen pokazivala svoju intelektualnu nadarenost i želju za sticanjem znanja, pa je posle mesec dana naučila dvadeset jednu reč, a nakon jedne godine devetsto reči u ručnom alfabetu. Uskoro je naučila da čita Brajeva slova i na taj način pisala čak i duža pisma.[5]Kada je imala četrnaest godina dotadašnja obuka je zamenjena sistematskom školskom nastavom, a sa osamnaest godina je primljena u redovnu gimnaziju. Eni je ni tada nije napustila, nego joj je bila od velike koristi u njenom daljem obrazovanju. Redovno je Helen pratila u školu, sedela pored nje za vreme nastave i pisala joj predavanja na dlan. Uz takvu pomoć Helen je mogla savladavati gradivo i sa devetnaest godina upisala je književnost i istoriju.[4]Diplomirala na Radklif Koledžu, 1904.Godine 1904, Helen Keler je završila svoje studije na akademskom stepenu — najviše priznanje za njenu upornu borbu i pobedu. Naučila je da čita na četiri jezika i postala istaknuta spisateljica. Nakon toga je postala inspektor američkih zavoda za odgoj gluvonemih i slepih. Objavila je nekoliko knjiga prevedenih i na strane jezike: „Istorija mog života” (1902), „Optimizam” (1903), „Svet i život” (1908) i dr. Tematika tih knjiga je njena nesvakidašnja sudbina.[4]Helen je vozila bicikl, dobro je jahala, plivala i jedrila. Uživala je u šalama i duhovitostima Marka Tvena čitajući ga vrhovima prstiju. I Enriko Karuzo je „izlio svoj zlatni glas” na njen dlan. Jaša Hajvec, virtuoz na violini, svirao je specijalno za nju, dok je ona prstima lagano dodirivala njegov instrument.Helen je umrla 1968. godine u 87. godini, i danas se spominje u celom svetu sa velikim priznanjem i divljenjem. Ceo život je posvetila pomaganju gluvonemoslepih za koje je rekla da su to najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni „ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih”.5/14