Antički i vizantijski roman

Autori: Hans-Georg Bek, Herbert Hunger, Tomas Heg

Bliska povezanost antičkih romana sa pozorištem ogleda se i u čestoj upotrebi termini technici, osobito kod Heliodora, gde se δρᾶμα ili δραματικόν koristi da označi roman uopšte. Vizantinci su nastojali da u toj stvari ne zaostaju za svojim antičkim uzorima. Uzećemo u razmatranje uzbudljivu fabulu, upotrebu pozorišnih termina, kao i zapaženo nasleđe atičke Nove komedije. Rukopisna predaja potvrđuje da su oni pronašli svoju publiku. Tekst veoma omraženog Makremvolita srećemo u preko 20 rukopisa, od kojih 17 potiče iz perioda od XIII do XVI stoleća… Naša zapažanja koja će uslediti nastoje da poboljšaju razumevanje vizantijskih romana – uvek uz osvrtanje na antičke grčke romane – da pojasne njihove višestruke veze sa vremenom i miljeom u kome su nastali, kao i ono čemu su uopšteno težili.“
Herbert Hunger, „Antički i vizantijski roman“
Herbert Hunger je bio austrijski vizantolog, koji se bavio prevashodno vizantijskom filologijom i književnošću. Njegovo monumentalno dvotomno delo Profana vizantijska književnost na učenom jeziku (Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, 1978) nezaobilazno je delo za poznavanje vizantijske književnosti.
Hans-Georg Bek je bio nemački vizantolog, jedan među najvećima u XX veku. Bavio se širokim spektrom tema iz vizantijske književnosti, teologije, istorije i kulture. Među važnija dela mu spadaju Crkva i teološka književnost u vizantijskom carstvu (Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich, 1959) i Istorija vizantijske narodne književnosti (Geschichte der byzantinischen Volksliteratur, 1971).
Tomas Heg, švedski vizantolog i klasični filolog. U njegovo polje istraživanja spada pre svega antički i vizantijski roman. Među poznatije knjige mu spadaju The Novel in Antiquity (1983) i The Art of Biography in Antiquity (2012).