Petar Kočić Mračajski proto

Petar Kočić Mračajski proto Tvrdi poveIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnosti„Mračajski proto“ kratka je pripovetka srpskog pisca Petra Kočića, u kojoj se prikazuje portret čoveka koji usamljen živi daleko od sveta, zato što mrzi i boji se ljudi. On je pop jedne zajednice, ali je od te zajednice posve otuđen. Obavlja svoje dužnosti, bez da ostvaruje ikakve kontakte s pastvom, a onda se što brže povlači u osamu. O tom čoveku kruže ružne priče, a i on sam se pokazuje kao zlobna, mrzovoljna, tvrda osoba čija ubeđenja nitko ne može da slomi. Ta ubeđenja su da je čovek, pogotovo hrišćanin, zao, pokvaren, ubica, lažov, pokvarenjak i kradljivac, stoga ne može da mu se veruje ništa.Ova analiza lika čina veći dio pripovetke. Ona nema neku posebnu radnju. Započinje prikazom dvojice prijatelja koji idu u posetu popu, a jedan pripovedaču govori kakav je čovek kome idu. Tako upoznaje i njega i čitaoca s glavnim protagonistom pripovetke. Jednom kada dođu popu u kuću, nastavlja se niz situacija koje samo potvrđuju istinitost reči drugog pripovedača, koji nas je i upozorio na narav popa. Nakon toga, sam pop počinje da priča zgode iz svojeg života, po kojima vidimo i razloge zašto je postao tako sumnjičav prema ljudima. Ipak, za sva zlodjela on je sam kriv, jer ih je svojom mračnom prirodom i izazvao.Ovakvim konceptom pisac nam je želeo prikazati jedan tip osobe, baš kao i u nekim drugim svojim delima. Za Kočića je karakterizacija i prikaz neobičnih likova primarna zadaća dela, a radnja je isključivo u funkciji tog prikaza. Ona pada u drugi plan, pa nije komplicirana niti jako razvijena. Ali time priča nije ni malo dosadna.Kočićev izraz je vrlo slikovit, ali posve realan. Pomalo je naturalistički, pa zorno prikazuje atmosferu koja se stvorila između dvojice prijatelja dok su išli do zloglasnog popa, a onda još goru jednom kada su do njega došli. Nemir unutar likova, preselio se na spoljnu sliku. Negativnost je na oba polja jednako rasla. Nemir koji je rastao u likovima, ispoljavao se im primerice, na mračno nebo koje je tamnilo i punilo se kišnjim oblacima. Kočićeva naracija je bez premca, ali često obiluje starim izrazima, pa je neke delove pripovetku malo teže čitati.U delu nedvojbeno jasno vidimo Kočićevu predanost u razvoju likova, koju ovde imamo priliku videti iz čak dve perspektive – one samog pripovedača, koji popa ne vidi isključivo kao zla čoveka, već kao čoveka… i njegova prijatelja Stevice, koji smatra da je pop zločest i zapravo se boji uopće posetiti ga. Ovaj kontrast dao nam je uvid u glavni karakter, popa, iz dve perspektive od kojih su obe ispravne. Priča je time dobila na slojevitosti i dubini, koja se izražava i u temi i u ideji dela.3/2