Branko Radičević Tuga i opomena

Branko Radičević Tuga i opomenaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiLirski spev „Tuga i opomena“ jeste jedna od većih kompozicija Branka Radičevića. Ispevana je u oktavama, u jambskom jedanaestercu, osim nekoliko poslednjih strofa koje su pisane u desetercu.Fabula čitave pesme jeste ljubavna, dvoje dragih koji se rastaju. On odlazi od nje i otavlja je u rodnom kraju, a na kraju kada se vratio nije je pronašao među živima. Tu pronalazimo vezu između naslova pesme i fabule. Zbog toga što je nije pronašao živu on je tužan i shvata to kao opomenu da je nije trebao ostaviti samu u zavičaju. Fabula je u pesmi lirski nadograđena motivima ljubavi, prirode i muzike. Pesnik je dosta mesta posvetio prirodi, jer svaku promenu koja se u ljubavi događala prate promene u prirodi.„Odavna već su ošli kruti mrazi,doline, brezi nisu više sedi,Po cveću noga svuda tebi gazi,Zelenilo ti oko svuda gledi…“„…Od ljubavi su blagodatni graneNa mene dole slale gusti lad;I jošte su mi ruže odabranePo znojnom putu prostirale slad, –Al’ najedanput burni vetar punuIsve mi ruže malo ne odunu…“Pesma počinje vedro i poletno, mraz je prošao i priroda se budi. U srcu devojke se budi radost i veselje, pesnik nam govori da je sve to u njemu izazivalo radost i veselje dok u njegovom oku nije bilo suza. U uvodnim stihovima nam je prikazana lirska idila koja se dešava u „lisnom gaju“. Zvuci koje nam pesnik pominje sklapaju jednu divnu, šumsku melodiju. Muzika i slika se stapaju i postaju jedno. Tri oktave, tri stiha u pesmi nedostaju, da bi nam nakon toga lirski subjekat govori kako zna da ga draga u zavičaju čeka:„…Da dragog čeka, što sam ja već znao,U vrtu tamo kod lipova stroma…“Naredni stihovi nam donose njegov odlazak i oproštaj od drage. Iako ga je ona molila da ostane, on je morao otići od nje daleko:„…Ovako njojzi moja rečica vela,Ovako beše njejzin molben zvuk,Ovaka bija moga srca želja.Od oka joj ljupki pade luk…“Kada su zajedno, lirski subjekat nam govori da je čitav svet njihov, a kada su daleko, uzalud je sve. Kao dar on joj je ostavio cvet koji je ona držala na svojim grudima, jer je čeznula za njim. Od tolike ljubavi zaboravila ga je u vodu staviti i on joj vene. Ona zbog toga moli za oproštaj svoga dragog:„Kod mene kad si, milo zlato moje,Golemi tada vas imadem svet,daleko kad je, dragi lice tvoje,Zaludu nebo širi zvezda splet…“„…I gledaj cvetić što si jutros dono,Jat’ nisam možda čestvovala dar,Na grudi gledaj kako mi je klono,Oprosti, pričina je ljub’ve žar…“Njihovu ljubav pesnik nam donosi kroz pesmu ptica, žuborenje vode, kroz cveće, dok sreća treperi kao zvezda splet i vetrića lak let. Lirski subjekat je nosio frulu, a devojka je pevala „Omera i Mere krasan poj“ i sve oko njih je uživalo u njenom glasu.„…I kad bi god ja vrulu donesao,Od Omera i Mere krasan poj,Uvek bi glas njen peti podigao…Miline glasa svašto je tu pilo…“U dvadest i trećoj oktavi lirski subjekat nam saopštava da odlazi u daleku pokrajinu i da ostavlja mili zavičaj. U njemu je prisutna misao da tako mora da bude, morao je da joj kaže zbogom.„…Mada mi srce tužno kako kuca,Ja zbogom njojzi morao sam ređi,Na moje delo morao sam teći…“Lirski subjekat je u narednim stihovim opijen predelima putovao, i sve mu se činilo divno, ali ipak se sećao svoje drage:„…Ko sunce bile su te oči sjajne, –A opet ne ka moje drage bajne…“Ipak je lirski subjekat toliko bio opijen veličanstvom drugog predela da je na trenutke zaboravljao svoju dragu:„…Na stanje moje bija s’navikao,Jedva mi je drage bilo žao…“Kasnije nam pesnik prikazuje jesen, gusta magla obavila je jutro i taj deo nam nagoveštava kraj, kao neka slutnja da će se dogoditi nešto tužno. Cveća više nema, priroda tone, zelenilo nestaje, nema više one vedrine i poleta sa početka pesme. Lirski subjekat predoseća nešto i „…srce moje neobično j’ tuklo…“.Nakon toga se lirski subjekat vraća u otadćbinu. Kod kuće su ga svi dočekali i iste noći pohitao je dragoj, ali nje nije bilo. On je slomljen pred tim saznanjem, da od njegove drage ostade samo zvuk koji mu je izazivao lomljavu srca i tela. Tada lirski subjekat povezuje događaje sa izvora i svoju slutnju. Draga je umrla i njega više ne ipunjava ni lov ni drugovi.Na kraju pesme draga se poistovećuje sa prirodom. Lirskom subjektu ona se javlja u snuu trenutku kada se čitava priroda budi iz čitavog sna i započinje nov život. Čitavu ovu pojavu prati muzika oživelog predela i tako zatvaramo ciklus koji je pratio čitavu pesmu. Fabula se poklapa sa godišnjim ciklusom prirode:„…Slatki sanak sve te preda’mnome;O kako se radova veoma,Dragi sanče, tada sa tobome…!“„…Sače mili, posle noći dane!Ruka danka vrućinu je dala,Drva niču, šire svoje grane,Od žalosti, Svakojaki zala.Te me tako veseloga brane.Sanče, ti mi diže pramaleće,O oživi uvenuto cveće…“Na kraju nam se čitav spev od sentimentalne ljubavi pritvara u mitsku poemu o ljubavi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju. Pesma je stvorena od zvukova, boja, vedrih tonova i uzleta. U poslednjim stihovima naslućujemo da bi pesma mogla biti izlečenje od tuge. Ljubavna misterija dostiiže vrhunac u delu u kom se lirski subjekat sreće sa mrtvom dragom, i to u trenucima kada se priroda budi i iz zimskog mrtvila kreće nov život.3/2