Laza Kostić Među javom i međ snom

Laza Kostić Među javom i međ snomTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiSvoj umetnički izraz Laza Kostić je započeo programskom pesmom „Među javom i međ snom“, da bi ga kasnije razvio u svojim esejima i u knjizi o Zmaju. Njegov umetnički izraz se zasniva na tezi o razlici između „prolaznog narodnog zanosa“ i „večnog, iskonskog zanosa pesničkog“. Pesma je nastala 1863. godine i u njoj nam pesnik donosi naročito stanje duha u kom on stvara poeziju.Pesnik nam govori da je poezija produkt koji jedino može nastati u stanju koji se nalazi negde između sna i jave, svesnog i podsvesnog. Pesma pripada misaono-refleksivnoj poeziji jer u njoj nam se donosi postupak, odnosno način stvaranja jednog umetničkog dela.„Srce moje samohrano,ko te dozva u moj dom?neumorna pletisanko,što pletivo pleteš tankomeđu javom i med snom.“Prva strofa se sastoji od pet stihova i pesma započinje apostrofom. Pesnik se direktno obraća nečemu posebnom, a to je srce. Kako je reč o obraćanju, sintagma se nalazi u obliku vokativa. On mu se obraća kao živom biću i zbog toga se koristi stilska figura personifikacija čime se prelazi granica između stvarnosti i mašte, između imaginarnog i stvarnog sveta. Ovakvim obraćanjem oseća se blizak i topao odnos prema onome o čemu se govori, prema srcu.Na početku prve strofe pesnik za srce kaže da je samohrano. On ga ovde postavlja kao da ono nije deo njega, kao da je samostalno i pesnik ne može da ga kontroliše. Takvom srcu pesnik postavlja retorsko pitanje, „ko te dozva u moj dom“. Srce se zapravo postavlja kao metafora lirskog subjekta , onog stvaralačkog „ja“, lirskog „ja“ koje stvara pesmu.Srce je „neumorni pletisanko“ koje neumorno stvara pletivo. Pletivo je tanko i neuhvatljivo i pesnik želi da dokuči kako nastaje ta nit. Na ovom mestu sada nam je još jasnije da je to srce metafora lirskog subjekta. Pesnik, odnosno srce, plete stihove i stvara pletivo. To pletivo je krajnji produkt, a to je pesma. Dijalog u pesmi je redukovan, samo lirski subjekat govori, dok se srce ne oglašava. Taj neumorni pletisanko se uvek javlja u tom pesničkom zanosu koji se prema pesnikovim rečima uvek dešava između sna i jave.„Srce moje srce ludo,šta ti misliš s pletivom?ko pletilja ona stara,dan što plete, noć opara,među javom i med snom.“Sada pesnik srcu pridodaje epitet ludo, srce je mlado, ludo, živo i neumorno. Ponovo se koristi personifikacija. Kako uvek na umu imamo personifikaciju, znamo da je srce zapravo stvaralačko, lirsko ja i sada vidimo njegove osobine, Dakle lirski subjekat je u tom stvaralačkom zanosu živ, stvaralački veoma aktivan. U čitavoj pesmi lirski subjekat uspostavlja dijalog sa samim sobom, sa onim svojim pesničkim i inspirativnim bićem. Uzbuđenje lirskog subjekta sada raste, on srce naziva ludim jer je uporno u svom nastojanju da neumorno stvara.Pesnik želi da dokuči proces nastajanja pesme, pita svoje srce šta ono misli sa tim pletivom. Kao da se lirski subjekat sada odvaja od srca i želi saznati šta posle raditi sa tim pletivom kada nastane. Zatim srce poredi sa starom pletiljom, kao da je ono već iskusno u tom pletenju, čitav svoj život stvara niti. Ta stara pletilja je kritički nastrojena i pesnik nam govori da nije uvek zadovoljna sa onim što stvori, zbog toga se danju plete, a noću para ono što nije dobro, i onda se iznova stvara ispočetka.Dan se postavlja kao vreme u kom je čovek svestan i stvara voljno, a noć kao nesvesno stanje duha. Stvaranje je zapravo pletenje i paranje pletiva, pisanje i brisanje stihova i pesnik se trudi da dokuči taj proces, ali ne uspeva, jer se sve to dešava između jave i sna i ne može se razgraničiti.„Srce moje, srce kivno,ubio te živi grom!što se ne daš meni živurazabrati u pletivu,među javom i med snom.“Sada vidimo kako je motiv srca kroz strofe postavljen u gradaciji. Prvo je srce bilo samohrano, nežno, zatim ludo, stvaralačko, a na kraju kivno, tvrdoglavo jer ne da pesniku da mu priđe. Lirski subjekat je sada još više uznemiren i kao da je ljut na srce. Pošto se ne može sprijateljiti sa njim izriče mu neku vrstu kletve „ubio te živi grom!“. On mu je izriče zbog toga što je svojim ponašanjem i nepristupačnošću stavilo lirskog subjekta na muke, ne dozvoljava mu da odgonetne taj proces nastajanja pletiva.Srce se nije predalo lirskom subjektu, dok je živ neće saznati na koji to način srce stvara pletivo, na koji to način stvaralačko lirko „ja“ stvara pesmu. Lirski subjekat se ne može razabrati u tom pletivu jer se sve to dešava negde između jave i sna i nije ga lako obajsniti. Sam naslov pesme javlja se na kraju svake strofe kao neki refren. U njemu je sadržana suština pesnikovog stava o stvaranju stihova i same poezije. To je stanje duha koje je nedokučivo, nalazi se negde između sna i stvarnosti. Pesma nam ne govori samo o biću koje je u pesmi već i o čitavoj umetnosti i uopšte o životu. Neke stvari ne možemo spoznati i zauvek će ostati negde između sna i stvarnosti.Beleške o autoruLaza Kostić je, uz Jovana Jovanovića Zmaja i Đuru Jakšića, jedan od trojice najpoznatijih romantičara srpske književnosti. Smatra se i najkontroverznijim srpskim pesnikom, koji je za života prošao put od obožavanja do osporavanja. Njegov život bio je itekako zanimljiv, a njegove pesme i danas se smatraju najboljima u srpskoj poeziji.Laza Kostić rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj. Porodica iz koje je potekao bila je vojnička, jer otac mu je bio oficir u austrijskoj vojsci. Kostić je osnovnu školu polazio najpre u Kovilju, a onda u Pančevu. Gimnaziju je upisao u Novom Sadu, a završio u Budimu. Već tada, kao gimnazijalac, Kostić se uključio u omladinski pokret, što je pokazalo njegovu sklonost politici i političkoj akciji, što će se iskazati i kasnije u njegovu životu.Nakon mature Kostić je upisao pravo u Pešti. Diplomirao je 1864. godine, a doktorirao 1866. godine. Iste godine počeo je da radi kao profesor u jednoj gimnaziji u Novom Sadu. Nakon toga radio je kao advokat, a onda i kao javni beležnik te predsednik suda. Nastavio je da se bavi političkim delovanjem pa je 1872. godine zatvoren zbog “veleizdaje”, naime, lažno je optužen za učestvovanje u ubistvu kneza Mihaila. Drugi put završio je u zatvoru zbog svog “antiaustrijskog” govora prilikom proglašenja punoletnosti kneza Milana.Nakon oslobođenja, Kostić je imenovan poslanikom Ugarskog sabora. Nakon što se preselio u Beograd, Kostić je počeo da uređuje list “Srpska nezavisnost”. Ipak, nije mogao da ostane u Srbiji zbog sukoba s tadašnjom vlasti, pa se preselio u Crnu Goru na sledećih pet godina. Živeo je tamo kao knežev saradnik, a usput je uređivao nekoliko crnogorskih novina. Nakon toga vratio se u Sombor gdje je živeo do smrti i u to se vreme bavio samo književnošću.Za života se Kostić družio s mnogim slavnim i uticajnim ljudima. Među njima je bio i Nikola Tesla, kome je Kostić preporučio da oženi Lenku Đunđerski. Lenka je bila devojka u koju je i sam Kostić bio zaljubljen, ali je njihova ljubav bila nemoguća jer je on bio stariji od nje preko 30 godina. Budući da ni Tesla, ni Lenka nisu želeli da se ožene, Kostić je pobegao od te ljubavi oženivši se s Julijanom Palanački, i to po preporuci Lenkina oca, inače dobrog prijatelja Laze Kostića. Ubrzo nakon Kostićeve ženidbe, Lenka je umrla. Umrla je na svoj 25. rođendan dok je Kostić bio na medenom mesecu sa svojom suprugom. Shrvan od boli zbog ovog gubitka, Laza Kostić napisao je svoju najpoznatiju pesmu “Santa Maria della Salute”.Laza Kostić počeo je da se bavi književnošću još dok je bio gimnazijalac, ali svoja značajnija dela počeo je da piše tek u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, što se nastavilo do kraja njegova života. Zbirke lirskih pesama počeo je da objavljuje tek 1973. godine, a zbirka njegove celokupne poezije izdata je 1909. godine, kada je prvi put objavljena i njegova najpoznatija pesma “Santa Maria della Salute”.Druge poznate pesme Laze Kostića su “Poslednja ruža”, “Moja zvezda”, “Međ’ javom il’ međ’ snom”, “Spomen na Ruvarica”, “Na ponoćnoj lađi” i druge. Neke njegove epske pesme su “Minadir”, “Samson i Dalila”, “Đurđevi stubovi” i druge. Za života Kostić je napisao preko 150 lirskih i 20 epskih pesama. Napisao je i tri drame: “Maksim Crnojević”, “Pera Segedinac” i “Uskokova ljubav” (ili “Gordana”). Uz to, Kostić je napisao brojne rasprave i preveo neka važna dela svetske književnosti, među kojima se ističu ona Šekspirovska.Laza Kostić umro je 1910. godine. U njegovu čast svake se godine dodjeljuje Nagrada Laza Kostić koja ide najboljem književnom delu. Ova dodela vrši se na manifestaciji “Dani Laze Kostića”.3/2