Viktor Igo Gavroš

Viktor Igo GavrošTvrdi povez Edicija LastavicaIzdavač Veselin Masleša"Viktor Igo Gavroš" je izvanredno remek-djelo francuskog književnika Viktora Igoa, koje je postalo jedan od najpoznatijih klasika svjetske književnosti. Ova epska priča, objavljena po prvi put 1862. godine, duboko je emotivno putovanje kroz Pariz 19. vijeka, istovremeno prikazujući socijalne nepravde i borbu za slobodu.Radnja se fokusira na sudbinu mladog Gavroša, siročeta koje živi na ulicama Pariza. Gavroš je hrabar i nesebičan mladić, čija snaga volje i humanost ga vode kroz razne pustolovine u pokušaju da pobijedi siromaštvo, nepravdu i korupciju. Kroz njegov lik, autor istražuje teme socijalne nejednakosti, političkih previranja i duboke ljudske patnje.Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.1/7