Petar Kočić Jazavac pred sudom

Petar Kočić Jazavac pred sudomMeki povezIzdavač Prosveta„Jazavac pred sudom“ napopularnije je delo Petra Kočića koje je napisao u samo jedno večer, još dok je bio student. Delo je napisano 1903. godine, a objavljeno 1904. u Kočićevoj drugoj knjizi “ Splanine i ispod planine“. Delo je najpre bilo napisano kao pripovetka, a kasnije je pretvoreno u dramu, po kojoj je 1988. godine snimljen i film.Kočićevo delo nastalo je prema istinitom događaju, ali i stvarnom čoveku Davidu Štrbcu (kako se naziva i glavni lik u delu), koji je živeo u Kočićevom rodnom kraju. Taj čovek je odista bio tako osebujan kakav je predstavljen i u delu. Jednom prilikom, tužio je jazavca koji mu je pojeo kukuruze na njivi, praveći se da nije baš bistar kako bi ga uopšte pustili na sud, a onda i presudili u njegovu korist. Kako se spominje i u drami, stvarni David takođe je posedovao zemlju koju je zvao „Ni Davidova, ni carska, ni spahijska“, baš kako je u drami navedeno. Taj naziv samo je dio satire koja kroz humor ismejava i osuđuje tadašnju (Austrougarsku) vlast koja je tada vladala Kačićevim krajem i celom državom.Stvarni lik i njegova osebujnost, kao i sam događaj suđenja jazavcu, bili su Kačiću inspiracija da dade svoju kritiku društvu u kojem je živeo. Kroz ironiju naoko luda čoveka, on ismejava vast, ali je i štro kritikuje, što ni u jednom momentu ne izlazi iz okvira implicitnog. Smeh je ovom delu gorak, jer govori o teškom životu, kojeg jedan seljak mora da prikaže srećnim, kako ne bi uvredio sudije. Time ih on i ismejava. David Štrbac iznosi svoje najteže životne trenutke preoblikovane u satiru. Priča o sinu kojeg mu je vojska uzela, nakon čega je vrlo brzo u ratu i poginuo, ali kaže da mu država time učinila uslugu, jer mu je sin bio rđav. Ta „šala“ ispada vrlo komična, ali je zapravo vrlo bolna. Država Davidu i njegovoj porodici kao „nagradu“ što im je sin ostavio život na bojišnici, daje tri forinta, koje David odbije jer kaže da bi bilo greh uzeti novac kad je država već njemu učinila uslugu rešivši ga njegova sina. Istu uslugu mu je učinila i kada su mu poreznici uzeli plodnu kravu, debelu svinju, nekoliko ovaca i koza… David hini da mu ništa od toga zapravo nije trebalo, da mu je samo radilo štetu i ostavši bez ičega, napokon je bio slobodan i srećan, iako gladan. Sudije kojima David to priča, sve prihvataju kao istinu, srećni što David ne oduđuje državu za tu pljačku, ali za čitalaca, koji shvata dublju poantu, ovaj tekst izaziva gorak ukus u ustima.Čitalac je kroz celi tekst razapet između smeha i suza. Lik Davida savršeno je komično prikazan, ali njegova situacije je i više nego tužna. Upravo njegova komika izaziva tugu. To je čovek koji nema ništa pa je rešio da će svojim intelektom, kojeg vešto skriva, a uz pomoć taštine sudija, da napakosti celom sudu i za sebe izvuče korist. Ta korist nije toliko novčana satisfacija, koliko užitak sramoćenja sudija i suda.Ovo delo je zbog ove teme i ideje dvojako prihvaćeno od čitaoca i kritike. Jedni su u njemu videli satiru bez premca, koja opravdano osuđuje i ismejava tadašnju (ali bome i svaku drugu) vlast, dok su drugi videli izravan napad na državu. Čitaocu se iz današnje prespektive čini da je Kočić veoma uspešno učinio oboje.1/11