Jesen svakog drveta

Autor: V. Despotov

Dajući najlepša opšta mesta naših prljavih snova, roman Jesen svakog drveta postao je pravi kolekcionar ostataka komunizma.
Daleke 1973. godine izvesni Vojislav Despotov radio je kao baštovan u Nemačkoj. Kako se kasnije ispostavilo, to je onaj isti Despotov koji je `79. objavio knjigu poezije `Perač sapuna`, godine `85. knjigu eseja `Vruć pas`, a `86. roman `Mrtvo mišljenje`... To je, isto tako, onaj Despotov koji je na fascinantan način prevodio američke bitnike, Keruaka ponajviše, stekao nagrade `Đura Jakšić` i `Ljubiša Jocić`, boravio u SAD kao fulbrajtovac, osnovao i izdavao magazin za američku književnost `Hej Džo`... Isti onaj Despotov čiji su predmet tekstova različitih žanrova `novi hromozomi u mentalnom sklopu, novi fenomeni na licu Zemlje`. Ipak, na stranu sva ova nabrajanja; čovek koji je umeo da gaji vrt - a to je ono najvažnije - sigurno je umeo da gaji svoju literaturu, sigurno je znao da uredi svoj život, ali i svoju smrt...

Istina je da Despotov nije stigao da se okrene plesu mladih Matajki, trešnjama Japana, ribarstvu na okeanu ili apstraktnom slikarstvu jer, matematika je to dokazala, nema dovoljno vremena u jednom životu i tu zanos ne pomaže: ne može se sve stići, tajna postojanja ne može se beskrajno isisavati iz materijalnog nasleđa celokupnog spoljnog sveta. No, postoji i druga istina, drugo lice (ne)stvarnosti, u kojoj je Despotov, prateći Put koji vodi ka kraju puta, zapravo stigao do mesta gde se može razumeti zašto postoje muškarac i žene, zašto imaju različite genitalije, zašto se zemlja okreće (ipak), itd. (moj put vodi isključivo ka kraju saznanja, demistifikaciji kosmosa, premda demistifikacija kosmosa nipošto ne znači i oduzimanje njegove visoke interesantnosti za nas, male demistifikatore). Bitna je forma, govorili su Borhesovi kartografi, a ne suština, dok su hladnokrvno gradili kopiju sveta jednaku uzoru - još jedan svet, po izgledu i veličini jednak prvom, stvarnom, u toj meri da se svaka tačka kopije poklapa sa originalom, ali svet kulisa, svet čije je poderane i raskidane elemente vetar uskoro raznosio pustinjama ovog sveta. U romanu `Evropa broj dva` Despotovljevi junaci pokušavaju nešto naizgled nemoguće: da od krhotina sastave svet, da uspostave novu geografiju novog sveta koji ne bi bio kopija. Moglo bi se reći da ovi junaci nastavljaju potragu po pustinji u kojoj divlji vetrovi raznose nekadašnje blistave kulise velike utopije u jednom postapokaliptičnom dobu bez orijentira i strategije. U romanu `Jesen svakog drveta` Despotovljev junak ne može da preboli kraj jedne epohe u kojoj se oseća nesrećnim: zbunjenost, stanje lokusa između dve tragičnosti, stare epohe za kojom se nostalgično i čežnjivo pati i nove u kojoj junak raspoznaje prevaru, neko ga je zamenio, i njega i ceo vidljivi svet, podmetnuo kopiju i razvio sistem surogata.

I mi, kao trenutni junaci ove stvarnosti, do daljnjeg, moramo da se nađemo u zoni zbunjenosti obojene tugom: postojala su dva Despotova, jedan fanatični, beskrajno talentovani vajar novih realnosti, i jedan fanatični prijatelj spreman da, u oblaku dima, satima razbija vašu ličnu nesreću i boji je lucidnom vedrinom duhovitosti osmišljavajući sliku veselog pakla XX veka iz koga on nije hteo da izađe, a mi samo mislimo da jesmo. Trebala su bar dva života da bi se moglo i jedno i drugo, i ja sa sigurnošću tvrdim da ih je Despotov odživeo, i jedan i drugi.

Kada pomislim na fabriku u kojoj se vajaju oblaci, na hologramske projekcije životnije od nas, nazovi ljudi, na Getea koji drži živinarsku farmu, na Džon Vejna koji je pušio osamdeset na dan, na Tom Džonsa koji nas vozi u akademiju na ćevapčiće, na mesto gde smo parkirali naš sjajni crni `moskvič` ili na trkače s obe strane Temze koji ne znaju za Nacionalnu biblioteku, ne pomaže mi što znam da je Despotov BIO sobar jezika, da JE gazio po zauvek istrošenom tepihu reči, da JE po hodnicima žurio rečenicu i da JE spretno razbijao šolju za večno vruć čaj rečite pobede jer: ako se ponovo bude rodio, da li će ponovo živeti?

Jedan junak Despotovljevog romana biva uhvaćen u sistem surogata, u kome je stvarni svet zamenjen lažnim, kopijom ili bolje kopijama, drugi detektuje stanje nametnuto istorijom beščašća i pokušava da dela; sada, u trenutku smrti našeg prijatelja, prestaje da važi činjenica da smo svi mi već dugo mrtvi i više nije bitno što je stvarnost groblje po kome treba preturati kaljavih ruku i čizama, prljavih noktiju i zombijevske veselosti. Svet je već dugo sablasni kalambur i grohot smeha ostaje i preostalim junacima ovog života, kao jedino besmisleno sredstvo otpora u ratu koji je davno izgubljen. Svet koji nastavljamo da doživljavamo više neće biti isti, bar za nas koji smo znali velikog junaka Despotova; bez njega, menjaju se odnosi, a stvarnost poprima drugačija obličja i vidove, stvarnost koja mi se više nikako ne sviđa.

Moji junaci, kao pravi postapokaliptički džezeri, govorio je, ne tako davno, i sam Despotov, spadaju u one najtvrdoglavije koji nikad ne bi napustili apokalipsu. On sam je već zajašio, a nas, koji se, i ne znajući, već nalazimo u njoj, osećajući dah zvezdanih čestica, ma koliko bili popustljivi ili kukavički nastrojeni, čeka ista sudbina. Apokalipsa je kao vatreni rep komete: jednom ga zajaši, s lakoćom, smelošću ili glupošću, svejedno, i nikad više nećeš sići. Napustićemo veseli pakao XX veka i samo ćemo misliti da nas nešto čeka, novo: vrhovni majstor Vojislav Despotov biće tamo i grohotom se smejati - svi su svetovi isti, samo ćemo se mi razlikovati, u spoznaji i kvalitetu življenja, ukoliko imamo bar malo sreće. Ono malo sreće koja je zafalila, u jedinom pravom trenutku, našem prijatelju Vojislavu Despotovu.