Antropolog među navijačima

Autor: Ivan Đorđević

PREDGOVOR

„Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate.

Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom.

Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje.

Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport.

U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj.

Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti.

Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju.

Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje.

Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata.
***Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem.

Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku.

Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa.

Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam.

Beograd, I.Đ.
Jun 2015.