Ipolit Ten Eseji

Ipolit Ten Esejiautor: Ipolit Adolf TenIzdavač: Rad Beograd 1969,g biblioteka Reč i misao: br. 247mek povez, 101 strana,latinica,format: 17,5 x 10.5 cm.,težina 100.gramaStanje: odlično kao novaiz sadržaja:Engleska književnostO Džordžu Gordonu BajronuSent-Bev, Žorž Sand-----O Džordžu Gordonu BajronuOn je, dakle, bio pesnik, ali na svoj način, način čudan, sličan načinu na koji je živeo. U njemu je bilo unutrašnjih bura, lavina ideja koje su nalazile oduške samo u pisanju. `Pobeći od samoga sebe, to je uvek bila moja prava, moja najviša, moja jedina pobuda za škrabanjem hartije i objavljivanjem. Objavljivanje je produžavanje istoga dejstva pomoću kretanja koje ono daje duhu koji bi bez toga opet ostao sam sa sobom.`Pisao je, kaže na drugom mestu, `što mu osećanja prevrše, iz strasti, iz zanosa, iz mnogih razloga, ali nikad iz računa`, i skoro uvek neverovatnom brzinom. Gusara za deset dana, Verenicu iz Abidosa za četiri dana. Za vreme štampanja dodaje, ispravlja, ali ne prerađuje. `Rekao sam vam već da nikad ne mogu da prerađujem. ..............* * *Ipolit Adolf Ten (franc. Hippolyte Adolphe Taine; Vuzjer, 21. april 1828 — Pariz, 5. mart 1893) bio je francuski književni kritičar i istoričar. Poznat je po tome što je dao teorijsku podlogu za naturalistički pokret u francuskoj književnosti, a bio je i jedan od glavnih zagovornika sociološkog pozitivizma, ondnosno prvih zagovornika istoricističke kritike. Smatra se da je sa njim započeo pokret zvan književni istoricizam.Ten je upamćen po trokrakom pristupu kontekstualnog proučavanja umetničkih dela, temeljenom na aspektima kao što su rasa, sredina i momenat.Ipolit Ten je imao značajan uticaj na potonju francusku književnost, prvenstveno na stvaralaštvo Emila Zole, Pola Buržea i Mopasana.KritikaGlavna kritika rase, sredine i momenta u vreme kada je ova ideja nastala bila je ta da ona ne uzima u dovoljnoj meri individualnost umetnika, posebno kreativnost genija, ideje često ispoljavane tokom romantizma. Čak je i Zola, koji je mnogo dugovao Tenu, imao taj prigovor, tvrdeći i da umetnikov temperament može da dovede do stvaranja jedinstvenih umetničkih izbora različitih od okoline koja je oblikovala njegovo opšte mišljenje; Zolin glavni primer bio je slikar Eduard Mane. Slično, Gustav Lenson je tvrdio da rasa, sredina i momenat nisu mogle da međusobno čine genija; on je takođe smatrao da je Ten bolje objasnio mediokritet negoli veličinu.Posebna kritika se odnosi na moguće aljkavosti logike i naučne osnove ova tri koncepta. Kako je Leo Spicer napisao, stvarna nauka ideje, koja je nejasno darvinovska, prilično je slaba, i ubrzo nakon što je Tenovo delo objavljeno javio se veliki broj kritika u naučnim krugovima.[35] Spicer je takođe istakao da međusobna povezanost ova tri pojma nikad nije bila dobro shvaćena i da je moguće da je momenat samo nepotrebni dodatak obuhvaćen drugim dvema pojmovima.12/6