Pripovedati, pevati ili pozorište praviti?

Autor: Đorđe Pisarev

Ako Flober sanja da napiše knjigu ni o čemu, on isto tako sanja da sastavi roman koji se „drži unutarnjom snagom stila”: ako Malarme izgovarajući reč „cvet” teži da obuhvati onaj koga nema ni u jednoj kiti cveća i da tako uspava svaku reč u bezdanu muzičkog ništavila, on je isto tako – on je u prvom redu – pesnik koji hoće „da prepusti inicijativu rečima, da upiše na stranicu knjige jednu neuništivu arhitekturu reči, koji tvrdi da je svet stvoren da bi dao jednu lepu knjigu”.
– G. P.

Možda je Virdžinija Vulf bila u pravu kad je svoje čitaoce uveravala da se idealno pisanje romana odigrava u pasusima i poglavljima, a ne u rečenicama. Sama rečenica za sebe nije u stanju da artikuliše svekoliki oblik romana u kojem se stiče mnoštvo rečenica i za koje je onda neophodno obezbediti neki dublji ritam. Ritam jedne rečenice nije dovoljan. Potrebno je da tekst romana bude ritmovan s one strane rečenice. Od pasusa do pasusa, od poglavlja ili odeljka do poglavlja i sledećeg odeljka.– Jovica Aćin